Правни аспекти и законски услови за имплементацију е-сервиса

Правни аспекти и законски услови

Заинтересоване групе за примјену е-сервиса, њихови односи и интереси шире дефинишу и подјелу е-сервиса на:

  • Business to Business (B2B)
  • Business to Consumer (B2C)
  • Business to Government (B2G)
  • Consumer to Business (C2B)
  • Consumer to Consumer (C2C)
  • Government to Citizen (G2C)
  • Government to Business (G2B)
  • Government to Government (G2G)


Ове групе се на даље дијеле на цјелине сродних сервиса, од којих су најпознатији:

Government to Citizen (G2C)



E-Управа (e-Government)

Реформа и модернизација државне управе заснована на широкој употреби информационо-комуникационе технологије представља један од кључних елемената настојања која воде ка транзицији Републике Српске у модерно информационо друштво. Потребно је изградити такав правни систем и законодавни оквир који ће грађанима, привредницима и другим корисницима услуга јавне управе омогућити добијање поузданих и мјеродавних информација и услуга користећи све прикладне начине комуникације. Тај процес је започет доношењем сета закона (Закон о електронском потпису, Закон о електронском документу, Закон о електронском пословању) како би се постигла широка примјена ИКТ у јавном сектору. У успјешној реализацији еУправе посебна пажња се треба посветити безбједности трансакција и заштити информација, праву на приступ информацијама као и заштити приватности на интернету (та област треба бити регулисана Законом о заштити личних података). Затим је потребно приступити и измјени кривичног законодавства, уношењем кривичних дјела против безбједности рачунарских података како би се у потпуности обезбједило широко коришћење електронских интеракција.


E-Образовање (e-Learning)

Подизање квалитета и приступачности свих облика образовања сматра се катализатором развојних процеса у модерном друштву. Опремање образовних установа информатичким и комуникацијеским ресурсима треба да прати едукација на подручју информатике и нових технологија (стицање ECDL као и разних уско-специјализованих професионалних сертификата).Читав тај процес треба да буде покривен одговарајућим правним механизмима и рјешењима: закони који се односе на научно истраживачки рад и дјелатност; закони који регулишу област заштите личних података; заштита ауторских права; законска рјешења везана за набавку softvera од стране образовних установа... Све то треба да омогући снажан развој друштва знања, односно развој друштва у цјелини.


E-Здравство (e-Health)

Е-здравство означава коришћење модерних ИКТ да би се удовољило потребама грађана, корисника здравствене заштите, здравствених стручњака, установа које пружају здравствене услуге и креатора здравствене политике (она подраумјева, али се не ограничава на: електронску здравствену документацију, електронски здравствени картон, комуникацију пацијената са докторима путем интернета, подношење пријава на здравствено осигурање путем интернета...). Сарадња и размена података између субјеката здравствене заштите, кључна је за побољшање здравствене заштите корисника, унапређење интеракције између специјалиста и пацијената и побољшање јавног здравља. Кључни елемент у процесу размјене електронских здравствених информација је успостављање поузданих механизама за заштиту безбједности и приватности информација о кориснику (прописи који се односе на заштиту личних података), како би корисници имали контролу над сопственим информацијама.

Government to Business (G2B)



E-Пословање (e-Business)

Велики проблем многих земаља у облати електронског пословања је да се постојећи правни оквир не може адекватно да прилагодити електронском пословању, и да постојећи закони који су усмјерени на систем заснован на папирним документима могу да представљају препреку расту глобалне е-трговине. Пошто су правна сигурност и повјерење главна питања у било којој трговинској трансакцији, кредибилитет електронског пословања ће у цјелини зависити од капацитета домаћих законодаваца да дефинишу и створе чврсто и свеобухватно правно окружење за е-пословање које би изградило поверење. Искуство говори да земље које желе да обезбиједе правно важеће, обавезујуће и спроводиве,електронске трансакције морају да дају одговоре на следећа три основна питања:

  • Да ли је трансакција примјенљива (има ли правну моћ) у електронском облику?
  • Да ли партнери у трансакцији вјерују поруци?
  • Која правила важе за трансакцију реализовану електронским путем?


Полазећи од наведеног, кључне области које треба да буду размотрене приликом изградње правног оквира за електронско пословање обухватају:

  • заштиту података;
  • сигурну форму уговора у правном и комерцијалном смислу;
  • регулисање интерент окружења;
  • пуноважност електронског потписа;
  • е-приватност;
  • заштиту од тероризма (анти-терористичке мјере, мјере за спречавање прања новца, питања нежељених порука);
  • права интелектуалне својине;
  • прописе о регулисању садржаја на интернету;
  • закон о електронском документу;
  • закон о електронском архивирању;
  • закон о слободном приступу информацијама;
  • закон о заштити личних података;